У оквиру делатности проучавања средњовековног раздобља Археолошког института одвија се  систематски рад у области археологије арпадовског периода у Војводини, у 11-12. веку.

Након вишедеценијских истраживачких подухвата у Војводини стекли су се услови за студијско проучавање археолошке грађе која се сагледава у ширем надрегионалном (европском) контексту. Циљ је да се дефинишу појаве које су у вези са успостављањем средњовековне Угарске краљевине по моделу ранофеудалних централно и западноевропских држава, чије су тековине утицале на обликовање специфичног културног, религијског и привредног миљеа у региону. Државна територија данашње Србије баштини наслеђе које археолозима омогућава праћење одређених синхроних феномена у различитим географским и оновременим административним целинама. С тим у вези, за наведено истраживање је, поред осталог, битно и проучавање контаката између панонских популација и становништва на Балкану, где се прате интензивни процеси поновног успостављања византијске управе, од краја 10. века.

Претходна археолошка истраживања касносредњовековних утврђења, насеља и манастирских комплекса – задужбина владара из рода Немањића, као и анализе материјалне културе те епохе, представљају богато и вредно  полазиште за даља изучавања просторног, привредног, религијског и културног оквира средњовековне Србије. Закључци археолошких изучавања, често у несугласју са писаним подацима, доносе унеколико другачији поглед на појаве и процесе које обележавају групни идентитети у средњем веку, поглавито у држави Немањића и Лазаревића. Досадашња проучавања средњовековних споменика и остатака материјалне културе на простору Србије, пружила су значајне резултате, али и указала на неопходност укључивања истраживача различитих профила у оквире истраживачких тимова, како би се стекла нова свеобухватнија сазнања о свакодневном, али и духовном животу на простору средњовековне Србије.

Уобличавање српског идентита представља процес који се на основу историографске, ликовне, етнографске, археолошке и друге грађе, може пратити од времена досељавања Срба на Балканско полуострво све до савременог доба. Посебно значајну улогу у том процесу имали су средњовековни црквени споменици у области Раса, формирани у време владара из рода Немањића. Будућа истраживања била би првенствено усмерана на преиспитивање улоге Цркве св. апостола Петра и Павла (познатије као Петрова црква) код Новог Пазара у том процесу. Као једна од првих епископија на простору Србије, као и место миропомазања Стефана Немање и одржавања државних сабора у време његове владавине, Петрова црква остала је недовољно археолошки истражена, док су резултати досадашњих истраживања парцијално публиковани и проучени. Стога би акценат у будућим истраживањима био постављен на обављање ревизије досадашњих истраживања као и спровођењу нових интердисциплинарних проучавана са претходно дефинисаним истраживачким питањима. Све чешће присуство Османлија на простору Балкана током 14. века у великој мери је условило обнову и формирање већег броја српских утврђења у долини Мораве. У покушају заустављања њиховог продора српска властела посезала је не само ка утврђивању градова и владарских/властеоских резиденција, већ и ка призивању помоћи светитеља кроз обнову и дограђивање постојећих, као и успостављање нових владарских и властеоских задужбина и манастира. Успон српске војне архитектуре, анализиран кроз појединачне примере Новог Брда, Сталаћа, Крушевца, Београда, Смедерева, Маглича, представља добро полазиште за даља истраживања. У том циљу, планирана су вишегодишња систематска истраживања Копријана код Ниша, једног од најзначајнијих утврђених градова Моравске Србије са централним местом у Нишкој котлини, која би требало да пруже нов сет података у вези са фортификационим решењима у раздобљу позног средњег века.