Археолошки институт представља јединствену, централну научно-истраживачку установу у Србији која је посвећена археологији. Основала га је Српска академија наука и уметности 1947. године, а од 1961. је самостална установа.

Dancing History

  /  Праисторија   /  Посебне теме

Посебне теме

Проучавање технологије у оквирима рада Археолошког института имало је приметно место од самог почетка, али је углавном било интегрални део ширих проучавања људске прошлости. Значајно је, међутим, напоменути, да су студије технологије обухватиле разноврстан археолошки материјал како из праисторијског тако из историјских периода.

Током 70 година постојања Института, његови сарадници су објавили велики број радова на ову тему у домаћим и страним часописима, као и тематским зборницима и монографијама. Од 2011. године археотехнологија је издвојена као засебна тема, „Археотехнологија: експлоатација, прерада и циркулација сировина у праисторији на територији Србије“. Једна од првих технолошких тема која је уобличена у оквиру истраживачке делатности Института свакако је везана за рударство и металургију. Зачетник ових истраживања, академик Борислав Јовановић, покренуо је неколико значајних пројеката обухватајући њима  праисторијско, античко и средњовековно рударство. С друге стране, проучавање металних налаза, њиховог порекла, начина израде и друго, доста су добро заступљена истраживачка питања којима се сарадници Института баве у оквиру међународних пројеката. Веома је значајан рад на проучавању праисторијских литичких артефаката, како окресаних тако и оних од глачаног камена и абразивних камених оруђа. Коштана индустрија, и иначе слабије заступљена тема у већем делу европских археолошких традиција, постала је саставни део истраживања Археолошког института у последњих десетак година. У фокусу истраживања нашла се грађа из праисторије, антике, средњег века и новог доба. Динамична активност на обради такве грађе са археолошких налазишта у Србији резултирала је бројним студијама. Студије керамичке технологије такође представљају новије истраживачко поље сарадника Института. Рад на физичко-хемијским анализама керамике започео је 2009. године у оквиру пројекта Развој и примена савремених археометријских – недеструктивних метода у анализи артефаката културног наслеђа, чији је носилац био Институт за физику. До сада је покренуто, а добрим дело и реализовано, неколико великих истраживачких захвата. Прве серије керамичких налаза са локалитета Лепенски Вир анализирани су у сарадњи са Рударско-геолошким факултетом, а керамика са хеленистичког локалитета Кале-Кршевица у сарадњи са Нуклеарним институтом „Винча“.

БИОАРХЕОЛОГИЈА

Биоархеологија, како јој само име говори, представља научну дисциплину која се бави проучавањем биолошких остатака са археолошких локалитета. Она обједињава различите специјалистичке дисциплине (биофизичку антропологију, археозоологију и археоботанику), које својим специфичним методама и корпусима компаративне грађе помажу археолозима да на најбољи могући начин реконструишу живот у прошлости, било да је реч о појединим археолошким локалитетима или читавим регијама. У циљу што прецизније интерпретације, а имајући у виду и специфичну динамику биолошких процеса, често је нужно да се биоархеолози не фокусирају само на сагледавање конкретног археолошког праисторијског и историјског периода, већ да приликом својих истраживања имају пред собом ширу слику, односно да искористе своја сазнања у знатно ширем и свеобухватнијем контексту.

Биофизичка антропологија

Биофизичка антропологија је научна дислциплина која се бави проучавањем хуманог остеолошког материјала из археолошког контекста. Хумани остеолошки материјал представља значајан извор података о древним популацијама, посебно када нам подаци које добијамо из писаних извора или археолошког материјала нису довољни. Антрополошком анализом остеолошког материјала сазнајемо доста о животу и здрављу древних популација, што нам даље омогућава реконструкцију живота у прошлости. Основни задаци су утврђивање индивудалне старости и пола скелета и реконструкција демографског профила једне популације, а даљим денталним и палеопатолошким анализама, проучавањем ентеза, добијамо податке и о здравственом статусу, исхрани, физичким активностима, мобилностима, итд. Палеодемографска анализа омогућава да на основу података о полу и старости у моменту смрти утврђених за сваки појединачни скелет, добијамо податке о старосној структури (величини старосних група), дистрибуцији полова и морталитету у појединим старосним групама. Такође, тиме добијамо одговор и на питање да ли су на њима биле сахрањене биолошке популације.

Археозоологија

Археозоологија је научна дисциплина која за предмет истраживања има животињске остатке са археолошких налазишта. Путем различитих метода проучавања она пружа одговор на битна питања везана за интеракцију између људи и животиња, као што су припитомљавање и узгајање животиња, стратегија лова, начин припремања хране и депоновања остатака, социјална/ритуална улога животиња. Археозоологију карактерише интердисциплинарни приступ, јер анализа животињских остатака изискује знање не само из археологије већ и биологије, екологије, ветеринарске медицине итд. Комплексне археозоолошке методе укључују таксономску одредбу, утврђивање скелетних елемената, одређивање пола и старости, морфометријску, тафономску и палеопатолошку анализу, анализу трагова касапљења итд.

Археоботаника

Археоботаника (палеоетноботаника) је научна дисциплина која проучава биљне остатке са археолошких локалитета. Биљке су одувек имале значајну улогу у животу људи – коришћене су првенствено у исхрани човека, потом за прављење одеће и обуће, за израду алатки, намештаја и кућа, биљкама се трговало, биле су део ритуала и веровања. Као такве пружају јединствен увид у економске, друштвене и културне аспекте живота у прошлости. Биљни остаци сведоче и о човеком утицају на природну средину и вегетацију, који је мења кроз крчење шума и стварање простора за поља или пашњаке, кроз пренос и ширење биљних врста ван њиховог матичног подручја, али и директно утиче на промене својства биљака култивацијом дивљих врста. На археолошким налазиштима се могу очувати различити типови биљних остатaка, који се разликују по одликама и величини, од изузетно ситних (полен, фитолити) до крупних биљних остатка (семена, плодови, кртоле, дрво). Сваки вид биљних остатака има развијену методологију анализе која најчешће подразумева четири корака: узорковање узорака земље, издвајање биљних остатака, идентификацију и интерпретацију резултата.

This site is registered on wpml.org as a development site.